Otkrivena lokacija sa najvećim brojem fosila na svetu

Veliko groblje kitova otkriveno je u Čileu i naučnici veruju da je u pitanju lokacija sa najneobičnijim fosilima morskih sisara na planeti.

Skeleti desetina kitova otkriveni su u Atakama regionu severnog Čilea gde su bili zakopani između 6 i 9 miliona godina.
U članku objavljenom u žurnalu Kraljevskog društva, naučnici objašnjavaju da su kitovi završili na ovom malom prostoru kao rezultat četiri masovna nasukavanja koja su se desila u periodu od 10.000 godina.
Oni veruju da su životinje konzumirale toksične alge pre nego što su završile na peščanim sprudovima poznatim kao „brdo kitova“.
„Pronašli smo izumrle vrste kao što su morž kitovi – delfini koji su evoluirali i koji su posedovali lice slično morževima. A tu su i krajnje bizarni morski lenjivci. Zaista je neverovatno da smo na svega 240 metara puta uspeli da otkrijemo sve super-zvezde morskih sisara u Južnoj Americi. Ovo je iznenađujuće gusta akumulacija vrsta“, izjavio je Nikolas Pijenson, palentolog Smitsonijan muzeja.
Brdo kitova je poznato kod lokalnog stanovništva po svojim skrivenim drevnim kosturima, ali je najnovije otkriće opisano kao najbogatija lokacija sa fosilima na svetu.
Mnogi od fosila nalaze se u savršenom stanju a naučnici veruju da bi uskoro mogli da otkriju još mnoštvo drevnih stvorenja.

Transformisali ćelije kože u ćelije jetre

Naučnici Gledstoun instituta i Univerziteta u San Francisku uspeli su da transformišu ljudske ćelije kože u zrele i potpuno funkcionalne ćelije jetre.

Jeff Pioquinto, SJ / Flickr.com

Ove ćelije mogu da opstanu i posle njihove transplantacije u tela laboratorijskih životinja, što je pozitivan korak u budućem lečenju oboljenja jetre.
Do sada, naučnici su uspevali da pretvore ćelije kože u ćelije slične ćelijama srca i pankreasa, ali nikada nisu uspeli da naprave potpuno zrele ćelije.
Ranije studije o reprogramiranju ćelija jetre imale su brojne poteškoće zbog toga što je bilo teško da matične ćelije dobijene iz jetre prežive i nastave razvoj kada se presade u telo.
Međutim, poslednja studija objavljena u žurnalu Nature dokaz je da su naučnici uspeli da prevaziđu te pretreke.
“Ranije studije pokušavale su da reprogramiraju ćelije kože u pluripotentne matične ćelije, kako bi ih zatim pretvorili u ćelije jetre. Imajući u vidu da do sada nisu uvek uspevale da prođu kompletnu transformaciju, odlučili smo da ćelije ne vratimo u pluripotentno stanje, nego u jednu od srednjih faza”, kaže Šeng Ding, profesor farmacetuske hemije na Univerzitetu u San Francisku.
Njegov metod uključio je upotrebu specifičnog “koktela” gena za reprogramiranje i hemikalija. Ta mešavina omogućila je transformaciju ćelija kože u ćelije slične onima u endodermu – embrionalni ćelijski sloj od kog se kasnije razvijaju veći organi u telu.
Prema istraživačima, ovo stanje omogućilo je ćelijama da lakše pređu u oblik ćelija jetre.
Zatim su koristeći novi set gena i hemikalija, Ding i njegov tim transformisali ćelije endoderma u ćelije jetre koje gotovo da se ne razlikuju od prirodnih.
Kako bi proverili da li će ćelije uspevati da prežive, usadili su ih u jetre miševa, koji su bili genetski skloni oboljenjima jetre.
Devet meseci posle transplantacije, tim je primetio porast nivo proteina i jetre čoveka u krvi miševa, što je bio znak da ćelije rastu i razvijaju se.
“I dalje moramo da radimo na ovom projektu, ali činjenica da ćelije mogu da dostignu punu zrelost i rastu i mesecima posle transplantacije obećava mnogo”, kaže dr Holdžer Vilenbring, zamenik direktora Centra za jetru Univerziteta u San Francisku.
“U budućnosti, ova tehnika bi mogla poslužiti kao alternativa za pacijente kojima nije potrebna potpuna transplantacija jetre”, kaže on.

Naučnici razvili ljudska pluća u laboratoriji

Koristeći delove pluća dvoje preminule dece, istraživači Univerziteta u Teksasu napravili su strukturu sličnu skeli od kolagena i elastina, glavnih komponenti vezivnog tkiva. 

Oni su zatim prikupili ćelije iz drugih pluća i usadili ih u “skelu”, pre nego što su ih smestili u komoru ispunjenu posebnom tečnošću bogatom nutrijentima. Četiri nedelje kasnije, tim je imao potpuno razvijena ljudska pluća, a celu proceduru uspeli su još jednom uspešno da ponove.

Tehnika je prvi put razvijena 2010. a od tada je testirana na plućima pacova i svinja. “Trebalo nam je godinu dana da sebi dokažemo da smo dovoljno dobri za takav poduhvat”, kaže istraživač dr Džoan Nikols.
Iako su istraživači uzbuđeni zbog otkrića, oni kažu da je potrebno još minimum 12 godina, pre nego što pluća dobijena iz laboratorije počnu da se koriste za transplantacije.

Upoznajte Ardi, našeg najstarijeg pretka

Priča o razvoju ljudske vrste produžena je za još milion godina, pošto su naučnici saznali više o Ardi, fosilu ženke koja je živela pre oko 4,4 miliona godina na prostoru današnje Etiopije. 

Ardi daje novi uvid u istoriju ljudskog roda, jer je više od milion godina starija od Lusi, takodje fosila ženke za koju se dosad verovalo da je najstariji ljudski predak.
Ardi, čije su prve kosti otkrivene 1994. godine, formalno je nazvana „Ardipithecus ramidus“, u slobodnom prevodu „prvi čovekoliki majmun sa tla“, a detaljno je opisana u najnovijem broju časopisa „Sajens“.
Veruje se da je Ardi najbliži znani predak i šimpanza i ljudi.
Procenjuje se da je bila teška oko 50 kilograma a visoka metar i 20 centimetara.
Novi nalazi pružaju dokaze da su ljudi i šimpanze evoluirali od davnašnjeg zajedničkog pretka, ali je svaka vrsta evoluirala i menjala se za sebe, što je u suprotnosti sa široko rasprostranjenim stavom da su ljudi nastali od stvorenja nalik šimpanzama.
„Ovo nije taj zajednički predak, ali je najbliže što smo mogli da mu priđemo“, kaže Tim Vajt, direktor centra za istraživanje humane evolucije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju.

Proučavanje Ardi pokazalo je da je ta vrsta živela u šumama i mogla da se vere po drveću na sve četiri, dok su na zemlji mogli da hodaju uspravno, na dve noge.
„Ovo je jedno od najznačajnijih otkrića u izučavanju humane evolucije“, kaže Dejvid Pilbim, kustos paleoantroplogije u harvardskom muzeju arheologije i etnologije „Pibodi“.
„Skelet je relativno potpun, sačuvani su glava, šake, stopala i neki ključni delovi između. Ardipidekus predstavlja rod koji je verovatno prethodio australopitekusu, pretku roda homo“, kaže Pilbim.
Naučnici su Ardin skelet sastavili iz 125 delova.
„Kada gledate Ardi od glave do pete, vidite jedno stvorenje koje nije ni šimpanza ni čovek, već ardipitekus“, kaže Vajt.

Ardi je otkrivena u Etiopiji, na mestu gde je nadjeno mnoštvo fosila drevnih biljaka i životinja.
Ardina donja vilica bila je izbačena što je njenom licu davalo izgled sličniji majmunima, ali su joj arkade potpuno drugačije od majmunskih.
Baza lobanje pokazuje da je njen mozak bio postavljen slično mozgu današnjih ljudi, sa preduslovima za intenzivan razvoj centara za vid i opažanje prostora.
Njene šake i ručni zglobovi nisu imali ključne odlike potrebne za penjanje po drveću koje imaju šimpanze i gorile, pa je morala vrlo pažljivo da se vere jer nije imala anatomske karakteristike koje današnjim majmunima omogućavaju da se lako kreću kroz krošnje.
Karlica i kukovi pokazuju da su mišići bili raspoređeni tako da je mogla da hoda uspravno.
Njeno stopalo je bilo dovoljno čvrsto za hodanje, ali je pokretljiv nožni palac mogla da koristi pri penjanju.